СТРАСНА СЕДМИЦА - Лагано корачање са Христом према Голготи
Страсна седмица је део Четрдесетнице, а опет, у неку руку, може се сматрати и као засебна целина или посебна припрема за праћење последњих дана Христових на земљи односно наше припреме да разумемо велику тајну Голготе. Такође, не би било погрешно рећи да је она круна Васкршњег поста. Сви дани Часнога поста, ако се следи ова логика, служе као увод у Страсну седмицу. Часни пост нас је до сада припремао поступно, обликујући у нама разумевање Христовог Еванђеља на прави начин. Разумевање суштине односа Творца и човека као Његове творевине. Пост нас смирава телесно, а снажи духовно и усмерава ка „висини раста Христова“. Физички пост неминовно смирава човеково тело, а смирење човековог тела најбоља је гаранција његовог духовног узрастања. Припремних недеља, а потом кроз све недеље до Страсне седмице, ми смо се поучавали еванђелским истинама, које су нам откривале значај и каквоћу молитве, значај праштања, значај чињења добрих дела, односа са ближњима и уопште, буди речено, обликовања једне праве идеалне хришћанске личности – христоликог бића.
Праћење Христа ових дана, кроз богослужбене текстове и молитве, и размишљање о Његовом ходу ка Голготи, треба да развије у нама ону истинску љубав, која нас доводи у стварну заједницу са Господом. Тако, овај ход почињемо са понедељком, кога најбоље објашњава почетак тропара: „Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног“. Црквени нас песник опомиње на изненадан долазак Христа, у време непознато нама људима. Зато је „блажен“ слуга који у то време буде будан односно спреман. Почетак ове Недеље говори о Јосифу, сину Јаковљевом, који је страдао од браће, али „иако заробљен телом сачува душу незаробљену“ (Икос на јутарњој служби). Јосифово страдање се узима као претеча страдању Христовом. Сећањем на старозаветни лик Јосифа, који је невин страдао, ми покушавамо да боље разумемо Христово страдање, иако се ни једно страдање било ког човека не може упоредити са страдањем Христовим, у правом смислу те речи.
У уторак се сећамо приче о мудрим девојкама (Мт. 25, 1-13) јер она најконкретније објашњава значај стражења односно чекања доласка Христа Спаситеља. Ова прича нам темељно говори о томе шта се дешава са онима који су мудри, који живе по речи Божијој, а шта се, пак, дешава са онима који то не чине. Од ове приче, нема боље и сликовитије, која нам може дочарати изненадни сусрет са Господом.
У среду се врши помен жене блуднице, која је помазала Христове ноге миром, у кући Симона губавога, да бисмо боље разумели покајање, које у нама треба да изазове пример поменуте жене. Св. Јован Кронштатски, за ове дане, пише у књизи Велики Пост и следеће: „Уведите са вером у срца ваша Господа Исуса Христа, Који пострада за нас, страдајте тамо – у срцу своме – заједно са Њим; мислите на своје грехе, патите и, ако можете, плачите због њих. -Плачите за собом (Лк. 23,28), каже Господ!“ Такође, сличан овоме је и пример Господа, док је вођен ка Голготи. Он се окренуо у једном моменту и рекао женама које су га пратиле: „Не плачите за мном, већ плачите за собом и за дјецом својом“. Црква нас овога дана опомиње и на издајство Јудино. Јуда говори безаконицима: „Шта ћете ми дати и ја ћу вам Га предати“ (тропар канона 8 песме у среду увече). Зар има страшнијих речи од ових. Јуда преговара да изда Господа, Онога истог Господа који је дошао да га спасе, да му отвори врата Неба. Зар има веће осуде од ове? Зар има већег издајства од овог? Зар има лакше могућности за нас људе, следбенике Христове, да исправно, до крајњих могућих граница човековог схватања и разума, доживимо издајство Јудино, те да на тај начин наш ход са Христом буде испуњен смислом и жељом да будемо са Њим.
Велики четвртак је дан када се сећамо Тајне вечере Христа и ученика Његових. Ово је једини дан када се током ове недеље може јести уље. То је због Литургије, која се служи, а и значаја прве Литургије односно Тајне вечере, на којој је Христос установио Литургију. Увече тога дана служи се јутрење од петка са читањем 12 страсних јеванђеља. Све оно што су апостоли – јеванђелисти записали, а што се односи на Христово страдање, Црква је одредила да се чита ове вечери, да бисмо се сви изнова подсетили на догађаје који су се десили у време страдања Христовог.
Велики петак је дан Христовог страдања и најзначајније богослужење везано је за изношење Плаштанице, на вечерњој служби, и опело Христово на јутарњој служби од суботе, која се служи у петак увече. Стајање под крстом Христовим на Велики петак, преношење мислено и молитвено у оне дане које тако сликовито описује богослужбени круг Православне цркве, о Страсној седмици, најзначајнији је тренутак за сваког истинског следбеника Христовог. Стојећи под крстом овога Великог петка, покушајмо разумети значај Христовог страдања. Бог је дао да се разапне за род људски. Бог Отац дозвољава да Сина Јединородног незахвални људи разапињу, док Дух Свети ћутањем својим даје сагласност своју. Бог Син каже: -Нека буде воља Твоја Оче-. А човек узвикује: -Распни Га!- Какве ли драме! Какве неблагодарности! Има ли веће незахвалности од ове, када је човек у питању? Има ли веће љубави од ове што Бог нуди овог и сваког другог Великог петка? Има ли већег смирења? И, треба знати, ко није у могућности да се саживи са Христом и доживи Његов ход ка Голготи, ко не стоји са тим доживљајем испод Крста на Велики петак, тај неће моћи да доживи истинску радост Васкрсења Христовог.
„И небо се отвара широм и благослов Божји излива се на људе. У то и такво поднебље хтео је Господ Христос уздићи сав род човечји из отровне атмосфере зависти, мржње, себичности и братоубиства“ (Св. Владика Николај, беседа на Велики понедељак). Преко Голготе и кроз Васкрсење, отворило се Небо за све оне, који суштински разумеју жртву Христову и прихватају Његово светло Васкрсење из мртвих.
Лагано корачање са Христом ка Голготи, кроз Страсну седмицу, незаобилазан је помагач, који нас усмерава да изађемо из обичности, да кренемо путем обожења, путем прихватања да је Голгота најбољи путоказ за следбенике Христове, чак и под цену да морамо пролазити кроз своју личну голготу. А, свако од нас доживљава тренутну ситуацију, изазвану Корона вирусом, као голготу – лично страдање. Но, ово је голгота свих људи, свих створења Божијих. Разлика је само у томе што огроман број људи овога Великог петка односно ове Страсне седмице неће корачати за Христом, те тако неће разумети ни значај Страсне седмице, ни победу и радост Васкрсења Христовог.
„Избави нас Исусе Спасе наш, од преваре и искушења лукавога; прими Богородицу која се непрестано моли; јер је Мати, и може Те умолити“ (Богородичан са вечерња Велике среде).
Нека нам је свима благословен ход ка Голготи!
Прота Милорад Лончар