"Врачар и Хиландар- српска ока два,
кроз њих Бога гледа сва србадија"
Епископ аустралијски и новозеландски Иринеј Добријевић
служио је на Врачару
Ове 2015. године на трећи дан Тројица, у малој цркви Светог Саве на Врачару, владика Иринеј (Добријевић) богослужио је Свету архијерејску Литургију са свештенством и бројним народом. Ово је била ретка прилика за београђане и велика част, да у молитвеном собрању присуствују торжественом служењу архијереја СПЦ, са крај света, из далеке Аустралије.
На крају евхаристијског собрања Архијереј је одржао Васељенску беседу, у којој је поучио присутне нагласивши, да силазак Светог Духа на Апостоле, преко њих јесте и на све људе и племена земаљског шара, па и на Словено-Србе, који су широм Васељене расејани, попут Богоизабраног народа Израиља са којим су и слични у свом страдању на правди Божијој "За крст часни и слободу златну" (Мт. 5,10). Ми кроз молитвене вапаје и благодарност Богу, узносимо се на крилима душа својих, преко Светих икона, које су прозори у Небески свет. Још када је то прожето умилним појањем хора и присутног народа, тада су са нама присутне Небеске и Анђеоске силе, као и сви из рода нашег Светосавског, предвођени Светим Савом и Светим Симеоном Мироточивим, као и свим светима у роду нашем и свеправославном и свечовечијем.
После Свете Литургије у Светосавском дому, приређена је скромна закуска, где владика Иринеј (Добријевић), као рођени Србин америчких простора, од пре неколико година на другом крају земаљске кугле, далеке Аустралије (СПЦ), сабира православне Србе и као све оне који су гладни "правде Божије" и жедни "воде живе" од Христа Бога Живога. На том истом дјелању још у прошлом веку шездесетих-седамдесетих година, прота Миле Миловановић (некад шабачки, потом београдски парох) ходио је у далеку Аустралију, да организује прве православне српске општине, у име патријарха Германа. Затим је одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, викар Његове Светости Патријарха Српског Г. Г. Германа (1958-1990 +1991) викарни архијереј Лаврентије Трифуновић, 1969. године изабран за првог епископа на новоосновану епископију "Западноевропску и аустралијску". Млади и полетни владика Лаврентије, ношен Светосавском Христовом љубављу добио је мисионарско – јеванђељски задатак да крене земаљском куглом расејаним и расељеним Србима, до најудаљенијих њених крајева. По речима поете Алексе Шантића: "Мене све ране мога рода боле... и свугде где је српска душа која/ тамо је мени отаџбина моја / мој дом моје рођено огњиште..."
Епископ Лаврентије стигавши на Аустралијски континент дочекали су га бројни Срби "у шајкачама, гуњићима, шиљканима и другој ношњи", исељеници, економски и политички емигранти, којима је повратак у Отаџбину био забрањен, те је отуда њихова чежња за њом била скоро неизмерна. И на дочеку свога владике из комунистичке Југославије, који је из Београда са љубављу испраћен као "најомиљенији послератни викар Српског Патријарха" и наставио духовно-националну мисију, а после њега је продужио садашњи митрополит сарајевски Николај Мрђа, потом данашњи сремски владика Василијe Вадић, Лонгин Крчo, Никанор Богуновић, и иза њега ваљевски епископ Милутин Кнежевић, а данас заставу светосавске цркве високо носи, садашњи епископ Иринеј Добријевић.
У црквеној сали на Врачару епископ Иринеј, срдачно је као свој међу својима, отворио душу и очински и братски разговарао са присутнима, који су му постављали разна питања, и слушали одговоре о Србима и њиховим проблемима, како са аустралијског тако и са америчког континента где је владика Добријевић рођен.
Једно од питања било је у вези свете душе хиландарског проигумана старца Никанора (1903-1990) који је тамо где су архијереји Српске цркве Христову науку сејали и неговали, тамо је и духовно витешки старац Хиландара стигао и своју земну кончину дочекао. Мада је још за живота говорио: "Где преминем, тамо и гроб да ми буде"... Владика Иринеј је потврдио и да се на гробу проигумана Никанора Савића већ догађају чудесна исцељења. Навео је пример да је неки тешко болесни човек преноћио код гроба старца Никанора, и ујутро се осећао излеченим. Кад је отишао на лекарске контролне прегледе они су установили да је предходна болест ишчезла, и да је он потпуно здрав. Осим тога, владика и присутни тамошњи служитељи са народом, више пута су осетили мирис тамјана, и чули, чак и звончићи да звоне, као гранчице стазом испред њих да пуцкетају. Те су закључили да то протоигуман Никанор невидљиво кади своју обитељ, чији мирис повремену осећају... И најудаљенији Срби из Аустралије надају се да ће, у извесном времену, по жељи народа и свештенства аустралијска новозеландска дијецеза, предложити да се игуман Никанор приброји сабору преподобних и светих Срба. Старца Никанора, тамошњи Срби и остали православни, већ честњују и верују, да га је Господ прибрао својим светима. Мада, то још и војинствујућа Црква Христова, Светосавска треба и административно да озваничи и канонизује. У Хиландару је отац Никанор у монашкој послушности и тиховању провео око шездесет и четири године узносећи молитве за род свој свеправославни и свечовечији Христу Богу Живом, Мајци његовој и свим Светима. Почев од раних дана, месеци и година у пожару Првог светског рата 1914-1918, где су се царства сламала а милиони и милиони одлазили у смрт. Младић Никанор, по преласку његовог народа са Краљем Петром (+1921), војском и владом, преко кршне Албаније, кроз "Албанску Голготу", где су стотине хиљада његових врсника српске младости после славних победа са Цера и Колубаре из 1914, нашли своје уточиште и смрт умирући у туђини. И док је Никанор хитао ка Св. Гори и Хиландару, где ће провести сав свој век у молитвослављу Бога Живога, песник ће стихом овековечити бесмртне јунаке:
Незнани туђинче кад случајно минеш,
Поред овог светог заједничког гроба
знај овде су нашли вечно уточиште
највећи, јунаци данашњега доба!
Родитељ је њихов храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прош'о
И чији су борци и дивљења достојни.
Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад ни за часак изгубили нису.
Благо потомству што за њима жали
Јер они беху понос своме роду,
Благо и нама јер су славно пали,
За отаџбину, краља и слободу.
Њина дела славиће се,
До последњих судњих дана.
Слава јату бесмртника!
Мир пепелу величања.
(Војислав Илић Млађи)
Велики духовник рода српскоправославног страдалног у 20. веку, отац Никанор (Савић) Хиландарац, рођен је у околини Ваљева у питомом селу Дивцима 1903. године. Ту је, у родитељском богомољачком дому, добио најважније и основно образовање, у духу светог Јеванђеља, а по речима богомудрог владике Николаја: "образован је онај који има образа", тј. онај који у себи носи образац, "образ-слику Божију" и у свесветлости њеној ходи и броди овоземним животом, преко трња и глогиња, по сцилама и харибдама, ка Царству Божијем.
У вртлозима страшних и неописивих патњи балканских ратова и Првог светског рата, у којима се нашао наш словеносрпски народ на Балкану, очврснуо је и стасао и младић Никанор Савић. Као и сав род његов, после славних победа на Церу и Колубари, и он је са српском војском, изможденом и искрвављеном, одступао мучен глађу и жеђу ка пределима истоверне, жарке, братске Грчке. Какав је то мученички ход био остало је у пословици преживелих: "Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке!" На том крстоносном путу и небројених гробова кроз уста поете В. Станимировића, бесмртни див-јунаци се обраћају своме потомству:
КРФ 1915
"На хумкама у туђини,
Неће српско цвеће нићи,
Поздравите нашу децу:
Нећемо им никад стићи!
Поздравите отаџбину,
Пољубите српску груду,
Спомен борбе за слободу,
Нека ове фумке буду!..."
Са тог пута после неколико година српска војска вратила се победоносно и тријумфално, док ће младић из Диваца "са ушивеним крстом за голо месо" , како су други сведочили, отишао на најсветије место славне Јеладе, у Свету Гору Атонску, у манастир Хиландар. Ту у Светој Гори добиће највише светоотачко образовање, говориће грчким као српским језиком, напајаће се у "Врту Богородичином" премудрошћу и благодаћу Духа Светога.
Међутим, Срби су убрзо, у Другом светском рату, били окупирани од стране Хитлера, а затим је дошла комунистичка безбожничка власт која је духовно сатирала наш род. Отац Никанор се безброј пута молио са својом хиландарском браћом Богу Живоме, Светом Симеону и Светом Сави, да се Срби спасу безбожне беде, избаве и врате светој вери својих витешких и светих предака.
Духовно и национално разједињене Србе проигуман Никанор примао је под кров Хиландара, као и његови предходници и наследници дочекивао их видајући ране и лечећи деобе распетог рода и мирећи завађене. Светонемањићка царска хиландарска лавра била је и остала столећима духовно неугасиви и непобедиви бастион православног српства. Један Немац, новинар, застао је пред његовим зидинама и узвикнуо задивљено: "О, Хиландаре, о Хиландаре има ли још који народ на свету ван тела свога срце своје као што си ти роду српском"!...Из тог срца српског старца Никанор је са Хиландарцима у последњим деценијама пре своје кончине често долазио у своју Отаџбину Србију у безбожништву поробљену, обилазећи све њене крајеве и сву србадију у Југославији доносећи им живу јеванђелску Реч Божију, писану у књигама, али и усмену у својим незаборавним и топлим беседама. Тако је у Мачви у Клењу, месту које је поред бројних богомољаца, дало више свештеника и монаха (монахиња) у храму Успенија Пресвете Богородице, лето-два пре своје кончине служио св. Литургију где је дивно род свој учио кроз мудрост поетску и богољубиву: "Певај, певај своме роду/Да се не успава/Охрабри га весели га /Да не малаксава". Као и стиховима са споменика славних Ненадовића и Бранковине:"Аманет вам остављамо/Ко зеницу ока свог сачувајте/ Сачувајте наша дела /Помого вам Господ Бог!"...
Страдални род православни: Грчки, Бугарски, Српски и друге народе чувала је и очувала баш вера Христова православна. Поред неких који су кроз насиље а неки драговољно (истурчише се) "превјери се... плахи и лакоми", како поета Петер II, Цетињски "тајновидац и боговидац" приповједа... Чак, осим свога времена чалмања, он пророчки збори и за будуће Србе који осим муслиманства " заробише себе у туђину" , доцнијем комунизму безбожном, који ће као губа огубати скоро пола Земљине кугле. "Сваки Србин који се превјерисс "Господ вишњи тако рече/Из твог срца Дјево чиста/Вода жива да потече/Те да жедни пију Христа!"... (Епископ Николај)
Света душа старац Никанор провео је око 64 године у молитви и монашком подвигу у Хиландару и ван њега, мирећи и духовно васкрсавајући Србе и православље у њима.
Његова кротост и доброта "смерне љубави" Христове која је таква "сила", како је говорио Достојевски, да јој се ништа на свету "не може супротставити". Старац Никанор је био и остао заиста света и оригинална, јединствена, неупоредива јеванђелска душа.
Када се успавано српство стало будити и духовно васкрсавати кроз светодуховни погод моштију светог кнеза Лазара из Београда, Саборне цркве светоархангелске цркве до светомученичке Раванице (1988-1989). Ходећи по српским земљама старац Никанор се запутио из Хиландара, из Свете Горе Атонске, путујући трагом Светог Цара Лазара, носио је и делио хиљаде светих писама по српским светињама, црквама и манастирима (Озрену и другима) са жарком жељом само да се Срби, Богу Живом врате, како је писао у "Небеској Литургији" Свети Владика Николај, говорећи кроз уста Светог Саве, да први српски архиепископ каже " Волео бих и у паклу бити/ само Срби, Богу да се врате".
Једном приликом старца Никанора су питали неки новинари да ли воли све људе на свету. Рекао је да воли све њих осим Немаца. Како можете, питали су новинари, да некога не волите. "Ја сам гледао" одговорио је старац, "како су ми Немци у Првом светском рату, вешали најближу родбину, и на ваше питање, зар није грех не волети, старац је одговорио да их не воли, али "да им је и доста то што их не мрзим".
Године 1981. пред Крстовдан, 27/14. септембра, једна група се обрела десет дана на Хиландару и другим манастирима у Светој Гори. Већином сви из шабачко-ваљевске епархије, као и из Београда, предвођеним јеромонахом Амфилохијем, потоњим митрополитом црногорско-приморским. Са поклоницима није пошао игуман свете Троноше архимандрит Антоније -АнтоЂурђевић, кога је по причању народа, из Дрине извукао Гојко Стојчевић ( будући патријарх Павле), као и једног дечака у Б. Ковиљачи када је задобио упалу плућа, рекавши малом: "зар овде да се утопиш, а спасао си се од усташког ножа". Епископа Павла ће баш 1990. игуман Антоније од три кандидата са епископима Стефаном и Савом извући из камилавке да буде патријарх Српски (1990-2009). А проигуман Никанор је особито захтевао: "Поведите, поведите игумана Троноше Антонија!"... И поклоници из Мачве и Подриња са око десет свештенослужитеља и преко четрдесет цивила, после обиласка светиња (св. Прохора Пчињског, Метеора, св. Анастасије) и коначишта у Битољу и Солуну, где их је сачекао отац Митрофан Хиландарац и повео њихов аутобус Светој Гори Атонској, увече су стигли, у задужбину Немањину и Савину, где је проигумановао отац Никанор Савић. О том духовно-поклоничком путешествију бистри сељак-песник Млађа Ђурић из Мачве (Клење) по свом сину Јанку послао је следеће писмо и песму:
"Драга Браћо и Очеви,
Необично ме радује што сте указали могућност овим нашим ходочасницима из Мачве да посете то древно место и светињу у коме се одувек најчистије живило. Многи су Срби у жељама били, живели и изумрли а нису дочекали да виде телесним очима то свето место. А ево хвала Богу доживљавају појединци да дођу код Вас да вас виде и пренесу поздрав од нас који овде остајемо. Пожелевши Вам свако добро и сваку срећу од Господа. А свим ходочасницима срећан пут и на једну и на другу страну.
Ја Вас из свег срца и све душе поздрављам као мали непознат и ништаван пред Вама. И молим, а бићу захвалан ако би неко од вас хтео да ми на ово одговори, писаћу му поново.
Још вас једном молим, немојте ме презрети, помол'те се Богу за ме и за потомство моје и да благослови Бог дане живота мога и мојих потомака, од којих по једном од синова и шаљем ово писмо.
Ја Вас молим примите мој исказ љубави за све Вас. Уз поздрав и поштовање свих Вас који живите у тој древној обитељи светог Хилендара. Још бих поздравио и сву браћу и очеве који живе у Светој Гори...
Оци, браћо, Ви из Свете Горе Ја Вас молим као мањи веће
Ви сте за нас то духовно море. Ви сте за нас то духовно цвеће.
Где је наша та духовна вода Ви сте заме ко цветови бели
Свети оци,од српскога рода. Са молитвом помозите мени.
Ту се Господ најчистије слави, Ви сте увек на духовној стражи
Слава Богу и Светоме Сави. Зато моја душа Вас и тражи.
Упито бих, јел сте мени мили Молим Бога и Хиландар свети
Бил се заме Богу помолили. Да се мене Богомајка сети.
Да се сети и Сина замоли
Да од греха спасе ко Га моли.
Хвала Богу на овоме дару
Поздрав шаљем Светом Хилендару."
(Из Хиландарске преписке, Хиландар, бр. 6, новембар (1981)-фебруар (1982), стр. (16-17)
Поклоници су неки свим путем постили, како им је саветово о. Амфилохије и да проведу у молитви на свеноћном бденију и Литургији, где се знатан део исповедио и причестио. И после свете Службе, током наслужења у великом конаку и пријемној сали, слушали су старца Никанора. Са тугом је говорио: " Драги моји Срби, ми Хилендарци, на Светој Гори Атонској, ходате по стопама куда је Свети Сава босоног ходио, са својим оцем Симеоном Мироточивим. Они су даривали светиње атонске и саградили су овај "бијел Вилендар"-Хиландар, "на сред Горе Свете," да Србима буде вечно пристаниште. И многе друге светиње, следбеници Светога Саве и његовог родитеља Стефана Немање-Светог Симеона, у васељени градили су, многе задужбине, како у Светој земљи, Сиону, Јерусалиму и у Светој Гори Синајској, као и Атонској, али нажалост у многим од тих светиња нема више Срба монаха.
И данас Срби само долазе пред те светиње које су некад њихови духовни преци држали какав је случај са манастиром светог Саве Освећеног, где су Срби живели и управљали али су Срби нажалост те светиње под притиском морали да напусте, или их више није било.
Бојим се да ће и Срби једног дана доћи пред манастир Хиландар, али да их на капији нико од Срба монаха неће имати да прими и да дочека јер их неће бити...
У својој неуморној мисији до издиханија старац Никанор Хиландарац, као и сви монаси Немањине и Савине обитељи радо су прихватали Србе из свих крајева света не признајући њихову политичку, страначку подељеност. Исто тако су радо примали и све друге људе, поклонике Свете Горе Атонске и манастира Хиландара, пуне душе и братским загрљајем, да су и сами Грци, као и православни и они који то нису били царски и братски дочекани и погошћени...
Не штедећи себе, проигуман Никанор, да би завађене, расправослављене Србе примио у загрљај цркве Христове, он се поред свих континената Васељене упутио и у најдаљи, Аустралију, где је и преминуо. Претходно оставивши аманет, "да где почине ту и да му гроб буде." Из небеског света, ево већ четврт века, са Светим Савом и Симеоном, и свим Светима у роду нашем, клечи и вапије Свемогућем Господу, да род српски страдални, расћириличени и расправослављени његов остатак поштеди од даљих патњи и страдања каквих је у XX и XXI столећу било исувише за један тако малобројан народ. Тако и Свети Сава вапије у поменутој Светој Литургији, пред престолом Божјим да се сачува род Српски: "Доста Боже поштеди остатак"...
Тропар. 8 глас
"Преподобни оче, старче Никаноре из земље Аустралијске и Свете Горе Атонске, и обитељи живе српске Хиландара, сав свој живот положио јеси: молећи се Христу Богу, за род разбраћени и разједињени да се опет уједини, молитвама Пресвете Богомајке и свих светих у Господу моли се и даље, богомудри оче, старче Никаноре, јединоме Човекољупцу за спас рода нашег и Свечовечијег"
Православље, 1-15 јануар 2002, стр. 14.
(Део чланка објављен је у поменутом броју Православља)
Протојереј ставрофор
др Александар Средојевић
парох при храму Светог Саве на Врачару