У сусрет најрадоснијем празнику Христовог рођења, „Српски глас” је имао изузетну част да обави разговор са Његовим Преосвештенством Епископом Митрополије аустралијско- новозеландске господином Силуаном, првим епископом наше Митрополије који је рођен и одрастао у Аустралији а који је сада духовни пастир Срба Аустралије и Новог Зеланда. Преносимо у целости духовну поруку коју је упутио нашим читаоцима за божићне и новогодишње празнике.
Ваше Преосвештенство, велико је задовољство што се указала прилика да се обратите читаоцима “Српског гласа”. За почетак, да ли би могли да се осврнемо на годину која је иза нас, а која је, као и претходна, обележена борбом против корона вируса? Како се наш народ широм Митрополије аустралијско-новозеландске изборио са овом тешком ситуацијом и колико је подршка наше цркве помогла народу у овом тешком времену?
Благодаран сам такође на прилици да обавим овај интервју са Вама, уз молитвену жељу да овај разговор буде од духовне користи за ваше читаоце.
Година која полако истиче, слично години која јој је претходила, протекла је у знаку великих промена, нових изазова и искустава за човечанство и друштво, а исто тако, за живот и рад Цркве на петом континенту. У ствари 2021. година је по много чему надмашила својим изазовима и искушењима 2020. годину. Поред затварања двеју највећих метропола Аустралије – Сиднеја и Мелбурна, унутар којих се (барем што се тиче Сиднеја) одвијала и посебна сегрегација делова града где претежно живе породице радне емигрантске класе, вршена је кампања невиђеног уцењивања и присиле на вакцинацију тзв. ковид вакцинама. Чак је изнедрена кованица од стране власти која је слала јасну поруку грађанима – „без убода нема посла!“ У преводу, ако се не вакцинишете – нећете моћи ставити хлеб на сто својој деци, плаћати порезе и враћати кредите. Није потребна велика мудрост да човек закључи какве су алтернативе дате ономе који се не повинује мандату. Статистика не лаже, број самоубистава се неколико пута повећао од како ковид криза траје, као и број оболелих од анксиозности и других психичких болести. На већ постојећу депресију и анксиозност коју је проузроковао тежак локдаун, почела је кампања сејања страха и креирања масовне психозе од стране аустралијских медија да би се присилили људи на вакцинацију.
Оно од чега смо стрепили све ово време (и даље стрепимо), јесте да се борба против вируса не претвори у борбу против човека. Наша брига као Епископа била је и остала да Црква остане на своме јеванђелском курсу у Аустралији и Новом Зеланду и поред тога што разни ветрови, понекад веома јаки, дувају да њен курс промене. Црква је Тело Христово, богочовечанска радионица или лађа спасења. Она није неки фолклор, музејски експонат или опијум за народ, а исто тако није, и не може бити, пацификовани инструмент државе за спровођење њених циљева који су понекад не само методолошки, већ и принципијелно несагласни са природом и учењем Цркве. Постоје они који можда сматрају, пре свега верујем из незнања, да Епископ као лидер у заједници треба да слепо следи и испуњава све оно што се од државе налаже без претходне провере да ли је сагласно са јеванђелским начелима. Наравно да има доста добрих државних пројеката у којима смо сарађивали као верски лидери, као што је борба против насиља у породици и томе слично, али да се тражи да епископ буде безгласан пред репресијом, пред уценама, психозом, пред одузимањем слободе и права!? То је апсолутно непознавање службе и позива Епископа. Није Епископ богослужбени декор Цркве, Епископ је пре свега призван да буде пророчки глас, глас савести у духовној пустињи палога света који опомиње и указује на пут Јеванђелски, то јест, на Пут Божји у овоме свету. Сматрамо да онога момента када јерархија Цркве постане пасиван спроводник световних налога власти или идеја без претходног проверавања истих Јеванђељем, она почиње да странствује.
Имајући све ово горе у виду, наш благослов свештенству је био да буду „свима све“, по речима Светога апостола Павла (1 Кор. 9, 22). Да бодре народ, да изнађу начина како да пруже подршку, да приме сваку напаћену душу, да исповеде и причесте… Негде су оци имали више успеха, негде можда мало мање, али су се верујем трудили према својим снагама и могућностима.
На крају, сматрам да се наш народ генерално добро изборио. Остале су ране, али их сада треба видати.
Отварање првог српског колеџа “Свети Сава” у Сиднеју има огроман значај за наш народ у Аустралији, поготово за најмлађе генерације. Можете ли нам рећи нешто више о овом изузетном подухвату и да ли у будућности можемо очекивати нешто слично и у другим градовима где је присутна бројна српска заједница?
Колеџ Свети Сава је много више од приватне дневне школе Српске Цркве на Петом континенту. Колеџ Светога Саве је замишљен као ново поглавље у раду и животу наше заједнице на овим просторима. Значајан је пре свега зато што у средишту своме има као жилу куцавицу свети храм, што школски дан започиње молитвом, мирисом тамјана, целивањем иконе и благословом свештеника. Колеџ је затим важан и битан зато што деца која га похађају неће бити изложена разним изопаченим учењима која су, нажалост, продрла у учионице многих школа, и авај, што је најтрагичније, у многа чиста и неискварена срца деце. Такође је важан јер ће се деца упоредо са академским знањем васпитавати и узрастати у светотајинском и световрлинском животу, што ће ходити путем који води у живот. Битна је ова школа јер ће постати расадник Светосаваца, будућих интелектуалаца који ће имати Православље као своју врховну вредност. Битна је и због великог доприноса у очувању нашег језика и културе. Исто тако је значајна ова школа јер је отворена за све који желе да се васпитавају на православним начелима. Сматрамо да Колеџ Свети Сава има потенцијала да постане наш највећи допринос ширем аустралијском друштву. Што се тиче отварања оваквих школа и у другим градовима, особито оним где живи већи број нашег народа као што је Мелбурн, то је свакако у плану. Међутим, постоје потенцијални изазови са којим ћемо се суочавати као што су државни закони на локалном нивоу, као што се тренутно назире у држави Викторији, који могу под изговором борбе за једнака права или антидискриминације да заправо угрозе права и потенцијал слободног рада Хришћанских школа. Пратићемо како се буду ствари развијале, али свакако имамо у плану у наредној декади да још школа отворимо, како Бог да, а и наше реалне снаге и могућности у оквиру ових изазова са којима се све суочавамо.
Како оцењујете однос цркве и државе у Аустралији уопште и да ли држава даје довољну подршку црквеним и етничким заједницама, конкретно у овом случају, српској цркви и заједници?
Однос цркве и државе према Уставу Аустралије јасно се дефинише као одвојеност или раздвојеност цркве и државе. Међутим, држава и даље у јавној сфери одржава добре односе са верским заједницама, пре свега путем сарадње на пољу разних пројеката, а и финансирања религиозних школа које се остварује преко Федералне владе. Тако да и наше црквене, то јест, језичке школе, као и наш први Српски Колеџ Свети Сава – имају могућности да аплицирају за грантове које држава даје у оквиру образовања. Постоје такође одређени грантови који се исто могу добити за одређене друштвене догађаје у оквиру заједнице. Што се тиче односа државе према српској цркви и нашој заједници, најбоље говори то да је на отварању нашега Колеџа био Премијер Новог Јужног Велса, као и други високи званичници из политичког и јавног живота Аустралије.
Аустралија је изузетно секуларна држава. Процес интеграције у нову средину је веома пожељан, међутим, етничке заједнице се налазе под великим утицајем асимилације. Како очувати духовни и верски живот српског народа? Како, у исто време, остати добар Србин Светосавац и постати добар Аустралијанац?
За нас као Православне Србе, ма где се налазили или живели, наша вера треба да буде средиште нашег бића, да заузима централно место у нашем животу да би све остало било на своме месту, како Свјатјејши Патријарх Порфирије често поучава.
Када нам је духовни живот на првом месту онда сав наш живот задобија свој прави смисао и правац.
На петом континенту примарна брига наших емиграната била је да се не отуђимо од својих корена, свога језика и културе, наравно и вере, мада ако ћемо бити до краја искрено самокритични, у већини случајева однос према вери је више обичајан него суштински. Међутим, заједница се мења, долазе нове генерације растерећене бремена неких историјских подела. Они немају толико јако изражен национални набој, али су у потрази за смислом у своме животу. Поносни су што су Срби, али нису суштински доживели сву лепоту свога српског бића, јер се та лепота открива и задобија само у вери. Уколико нашу децу не будемо упознали са Православљем – нашим Светосављем, они ће се брзо асимилирати, брзо отуђити не само од својих српских корена, већ и од своје вере, а онда како пракса показује (у већини случајева) запасти у плен разним сектама, странпутицама и лажним учењима. Због овога је преко потребно да поред будног свештенства које треба да буде на висини духовног задатка, родитељи активно раде на духовној формацији своје деце, јер родитељи су први учитељи, први свештеници у дому своме, јер дом хришћански је мала црква. Они треба да својим примером учине њиву срца своје деце погодну да прими реч Христову.
На задњи део вашега питања одговорио бих, да држава Аустралија не тражи од нас да се асимилирамо, већ интегришемо. Постоје читави фондови и пројекти за очување мултикултуралног пејзажа Аустралије. Сматрам да је опет тајна у вери, ако је човек у вери открио лепоту свога Српства, он нема комплекс инфериорности, не може да буде угрожен. Његова перспектива има ширину, висину и дубину, а то значи да ће љубити и небо под којим живи, ради и формира се, то јест земљу – у овом случају Аустралију. Бити добар Аустралијанац треба да буде синоним за – бити добар човек. Ми треба да волимо ову земљу јер Господња је земља и све што је на њој (Пс. 24, 1) како нас учи псалмопојац Давид.
Ваше Преосвештенство, можете ли нам рећи нешто више о плановима Митрополије аустралијско-новозеландске у новом Лету Господњем?
Наши планови за наступајуће ново Лето Господње ће много зависити од ситуације на терену, имамо у виду тренутну кризу. У плану је поред редовних догађаја и активности, посета Свјатјејшег Патријарха нашег Г.Г. Порфирија крајем године. У плану је посета и игумана Хиландарског поводом обележавања великог јубилеја, дакле, 50. година од оснивања нашег најстаријег манастира у Аустралији – Светога Саве у Илајну који треба да се свечано обележи ове године. Током ове посете планиран је велики догађај и у манастиру Светог Саве Нови Каленић код Канбере, а то је уношење у Трон копије Свете Богородице Тројеручице Хиландарске коју ће са собом Игуман Методије понети, а коју је даривао за здравље и спасење своје породице велики добротвор Манастира Светога Саве Нови Каленић господин Ратко Милићевић. Има још активности планираних, као што је посета господина Арна Гиона, али све ће зависити од прилика и стања на терену.
Ваше Преосвештенство, у сусрет наших великих празника да ли бисте могли да нам кажете нешто више о значају Божића у данашњем свету?
Значај Божића, његове поруке је можда више него икада важан за нас данас, за човечанство обремењено, рањено и разједињено. У овој кризи која страхом растерује наду, веру и љубав – заједничарење, радост и мир, празник Божића нам изнова обнавља снагу духа, повраћа нас у живот и указује нам на наш суштински пут, а и на излаз из сваке кризе.
Бити без Бога је већ криза, јер човек или друштво које покушава да себе организује или усаврши, не само без Божијег удела, већ у отвореном богоборству, посебно кроз законе које спроводи, неминовно подрива себи тло под ногама. То нам показују плодови ове кризе. По нашем скромном мишљењу, пандемија је скинула духовну маску са лица овога друштва и света у коме живимо, указала на рањивост свега, ништавност и пролазност материјалних вредности. Наравно да је са друге стране пандемија пројавила и најбоље код многих људи, а друге покренула на дубоку анализу и преиспитивање свега онога што су до тада сматрали циљем или вредношћу живота.
У погледу свега реченог, сматрамо да је празник Божића прилика која нам се изнова даје да подигнемо наш поглед према Небу, а и да завиримо у одаје нашег срца. Гледајући у икону Божића треба да угледамо Бога који нас љуби и милује, који није остао равнодушан и безосећајан према нашем палом стању, према нашем страдању и муци, већ је закорачио у тај наш свет и постао део нашег страдања, постао је рана да би наше ране излечио. Име таквог Бога јесте Љубав. Тај исти Бог и сада посматра све нас у овој кризи, посматра веру нашу, наду нашу, љубав нашу – а на нама је да се обратимо Богу са покајним али надежним плачем: „верујем Господе, помози моме неверју!“ (Мк 9, 24). Божић је такође прилика да завиримо у наша срца, да их постом и молитвом умијемо и очистимо да би она, као некада јасле у витлејемској пећини могла да приме Богомладенца Христа, да развеје сву таму и хладноћу која прети да срца наша претвори у безосећајне и студене пећине. На овај начин Божић нам се даје као прилика да изнова кроз лик Богомладенца Христа угледамо себе и људе око нас као Иконе Божије – не као непријатеље или заразу, већ као најрођенију браћу и сестре, као наше ближње.
Ваше Преосвештенство, захваљујемо Вам на поукама и очинској љубави. Желимо да у миру и здрављу прославите Рождество Христово. Благословите.
Амин. Благодарим и Вама на могућности да се обратим нашим верницима и свим људима добре воље. Желим и Вама да у радости и здрављу дочекате празник Божића.
Јелица Бјеловић Бујас
Извор: srpskiglas.com.au