Ваше Преосвештенство, драга породицо, високопречасни и пречасни оци, браћо и сестре,
По жељи проте Ненада и благослову Преосвећеног Владике Силуана припала ми је велика част и света дужност да се од њега опростим са неколико речи.
Прота Ненад је био мој први истински духовни отац и најбољи свештеник кога сам ја познавао.
А познавао сам и познајем и даље многе свештенике који су у много чему били бољи од њега.
Многи су бољи беседници, бољи појци, боље дипломате, и многи су направили немерљиво боље каријере… али је он ипак био свеукупно за мене најбољи свештеник.
А то је зато што је он имао харизму, редак дар од Бога, који се не може научити, увежбати, одглумити, манипулисати… није то дар за каријеру и институције, али је дар којим се лако откључавају људска срца и верујем чак и Царство небеско.
Причао ми је прота како је као дечак, касних педесетих година прошлог века у цркви у Ратковцу у Западној Славонији ловио голубове па су временом он и један његов другар дошли на идеју да иду у богословију на отоку Крку, како би провели пет година на мору. Испоставиће се да манастир Крка и оток Крк, нису ни близу.
Али Бог је тако удесио да Ненад дође у богословију и да тамо остане до испита зрелости.
А имао је много дарова и за шта год да се одлучио у оно доба био би успешан, чак би имао и већу подршку да лакше напредује на другачијем животном путу.
Није било лако у време комунизма издржати на богословском путу. Нарочито за једног дружељубивог и отвореног дечака какав је он био. Он је волео да свира гитару, да пева, увек омиљен у друштву, посебан, упечатљив.
Знао је да копча каиш на страну, да изводи несташлуке... основао је рок бенд на мрштење својих учитеља из богословије па га још назвао ”Аскете” на мрштење свих осталих.
Када је момковању дошао крај, венчао се са својом Маријом и рукоположен је у свештенички чин у храму Светог Димитрија у Окучанима, на Митровдан 1976. Постављен је на парохију у Доњим Мељанима, једном селу у крају одакле је Свети Патријарх Павле.
Пре усељења у парохијски дом требало је опет борити се са голубовима и лопатом очистити иза њих, устаклити, закрпити, све то у цичу зиму. На службама на којима осим попадије ретко да је кога било, ваљало је отићи до куће и из шпорета вадити жар за кадионицу, грејати топлоту.
Године службе без иједног црквеног венчања и других обреда мимо сахрана.
То је време када је остало мало Срба међу Србима.
Када млади отац Ненад крене да свети водице а многи од његових сељана замандале врата, да им случајно не уђе у кућу.
Понеки остави отворену капију али пусти пса са ланца.
Било је то време патње и кушања кроз које је прота Ненад са породицом прошао као гвожђе кроз огањ и изашао из њега прекаљен и без огорчења и разочарења.
Са одушевљењем је дочекао србско национално буђење крајем осамдесетих.
Цркве су се пуниле, славе се славиле, славила се српска нова година, певало се о Синђелићу и другим српским војводама. Он је беседио и на трговима, на србским саборовањима.
И у песми и у беседи и у акцији се истицао. Лако је стицао пријатеље песмом, причом и својом енергијом.
Стицајем околности у то време прелази у Епархију аустралијско-новозеландску.
Чувене су његове приче из тог времена ”о путу за Баларат”, ”о одласку у Илајн”, ”о вожњи Владике Луке”, ”о незгодама са енглеским језиком” и многе друге које смо сви често препричавали заједно са њим, а којима је он освајао симпатије својих слушалаца.
Постљављен је за пароха храма Светог Саве у Еланори, на северу Сиднеја 1991.
Већ 1994. окупио је једну групу Срба из околине Госфорда и основао Мисионарску Парохију ”Сабор Срба Светитеља” на Централној Обали. Од 1998. прелази на парохију у Њукаслу.
Сећам се свог првог сусрета са протом, 2004. године приликом посете Патријарха Павла.
У цркви Светог Саве у Мона Вејлу је одржао тако фантастичну беседу какву никада до тада нисам чуо од свештеника.
Не сећам се ничега што је рекао, али се сећам енергије и духа.
Сећам се да сам те вечери писао имејл једном пријатељу који је данас свештенослужитељ у Београду и да сам му написао ”каквог сам свештеника упознао, ни код вас нема овакав”.
Недуго затим је премештен у Блектаун и ја сам дошао код њега на службу.
Одмах ме је позвао у олтар. Дао ми је да читам апостол, да чтецирам, да му помажем при обредима.
Повео ме да му помажем у дечијем летовалишту у Новом Каленићу.
Тек сам тамо видео његове многе дарове. Децу која се скупе из целе Аустралије он за два сата претвори у хор. За два дана са њима спреми академију као да су уиграна трупа која наступа годинама. Никога не искључи, никога не издвоји, са свима лепо.
Никада се није узвисио ни над киме. Није подигао глас на ту децу, на васпитаче, на сестре.
Имао је дар за дружење и дар да препозна дарове других.
Ако немаш слуха и не можеш мелодију да погодиш, час посла те научи да пратиш ритам и да макар не одскачеш у хору.
Ако си даровит за писање, ево ти билтен и часопис па пиши, ако си за беседу ево ти академије, ако си за организацију ајде да сакупимо народ, да организујемо помоћ за некога… Свако се код њега осећао посебно вољено, то је дар љубави.
Био је омиљен као духовник Савеза Кола Српских Сестара и Српских Четника Аустралије, као потпора Удружења Логораша Републике Српске, Удружења Срба Славоније у Сиднеју и многих других формалних и неформалних група.
Његове видовданске академије постале су легендарне и до данас су ненадмашене у Аустралији.
Сећам се и неких ружнијих слика из прошлости наше цркве.
Важно је поменути како се знао носити и у тешким часовима.
Неко га увреди, оговара, слаже на њега… он би волео да се одбрани, и покушавао је често, али није имао дара за свађу и полемику.
Час посла себи направи још већи проблем, а да није морао. У тим аспектима је и даље остао онај седмогодишњак који лови голубове и сања о мору.
Али зато у сред једне од тих парохијских олуја ухватим га у олтару како се предано моли Богу за своје парохијске ”протагонисте”.
То је био један од кључних момената када сам кроз њега препознао узвишеност свештеничког позива.
Он ме је послао у Београд на студије и није ме заборавио.
Скоро сваки дан смо били у контакту.
Многи су долазили у то време из Аустралије у Србију и са многима сам се сретао на разним местима, а прота је једини који је пожелео не просто да се видимо него да дође до мене и да види где ја и како живим, да се увери да сам добро.
То није био само куртоазни поздрав већ искрена пажња кроз коју се очитовао дар љубави.
Предводио је блектаунску парохију кроз њене најцрње дане и најтеже моменте и са шачицом преосталих парохијана подигао је из пепела а када су се ломила копља, сачувао је у крилу мајке Цркве.
За време своје службе у Блектауну основао је и мисионарску парохију Ваведеља Пресвете Богородице у Јангу са Србима из тог краја којима је опет нашао жицу и начин да им се приђе, да њихову вољу каналише ка Цркви.
После је прешао поново у Њукасл, опет на море и на воду.
Из Њукасла је пошао у пензију али не у умировљење.
Тиховање није било један од његових дарова.
Причислен је парохији Светог Луке у Ливерпулу.
Тамо је одмах препознао оне даровитије за певање и уредио хор, оживео дружења недељом. После службе се знало засвирати, запевати,... развио је дух старе Србије у нашој најмлађој парохији.
Стигао је и до Филипина и тамо постао први српски мисионар.
Служио је, крштавао, писао. У време литија у Црној Гори, научио је читав један школски хор филипинске деце да певају на српском ”не дамо светиње”.
Не желим да кажем да је био без мане, далеко од тога. Имао је много мањих и већих пропуста, грешака, греха… ко је без њих. Али његове грешке никада нису ишле на штету другима него само њему, а његове врлине никада нису биле само за његову корист него су градиле Цркву.
Болест га је изненадила, болест га је пренела из овог света у следећи али га никада није савладала нити победила. Када више није могао да путује и да свој дар дружељубивости носи на разне стране, час посла је направио такву ситуацију да народ њему долази. Он је са својим таблетом седео на тераси у Пенриту и у свом каравну, тамо фотографисао своје посетиоце, објављивао их свакодневно на Фејсбуку а војска доброжелатеља је то пратила и молила се за њега.
Надмашио је све прогнозе лекара, борио са лавовски до самога краја црпећи снагу пре свега из своје породице.
Пре десетак дана у болници, већ сасвим везан за кревет, каже ”били су ми данас унуци.
Растрче се по соби и мени у том моменту ништа није, прелепо ми је, опет се осећам и млад и здрав”. Борио се да дочека крсну славу са својом породицом и успео је.
На празник Светог Краља Стефан Дечанца причестио се последњи пут, преломили смо заједно славски колач. Није могао да говори али је умео да нам да знак и благослов, да покаже да је спреман.
Данас се растајемо од њега али се никада нећемо растати.
Прота Ненад није човек чија успомена бледи у животима оних које је обогатио својом љубављу.
Прота Ненад је поред својих мана и грешака, био човек харизматичне љубави. Када је Христос Апостола Петра, који Га се три пута одрекао, три пута питао ”Волиш ли ме Симоне Петре сине Јонин” Свети Апостол му је одговорио: Господе Ти све знаш, ти знаш да те волим.
Тако и ми данас по козна који пут говоримо проти да га волимо, а он пред престолом Христа Бога сведочи да је у овом свету творио заповест да као што Христос љуби нас и ми љубимо једни друге и да се по томе познајемо као Његови ученици.
Нека му благи Христос Бог, молитвама Преосвћеног Владике, сабраног свештенства и народа, опрости све грехе и нека га настани у рајским насељима.
Нека га Господ обожи за живот вечни. Његовој породици, саслужитељима и пријатељима нека подари утехе у болу.
Вечан му спомен. Амин!
Протонамесник Немања Мрђеновић
Парох Блектаунски